Inspiracija u ljubavi, mašta i emocije koje je vode kroz život i vešti prsti Mare - Maruške Topalović od dekorisanja svile napravili su brend i vezali sve članove za porodičnu firmu "Studio Maruška".

Iz toplo uređenog doma u Preljini, kod Čačka, izlaze elegantni i orgininalni šalovi, marame, ešarpe i kravate od najfinije svile, ručno ih oslikava dama koja je svojim talentom oduševila pomodne Italijane, a želja joj je da osvoji Francusku, ali i svet.

Na neki način i jeste, jer njenih ruku delo leprša oko vrata francuske glumice Katrin Denev, ruske primabalerine Svetlane Zaharove, a generalna sekretarka SAD Hilari Klinton prilikom poslednje posete Beogradu dobila je na poklon pravo malo

remek-delo - pončo izrađen od najkvalitetnije svile i vune. Njene marame na poklon su dobili predsednik Srbije Boris Tadić, kao i šef srpske diplomatije Vuk Jeremić, predsednica parlamenta Slavica Đukić-Dejanović...

Maruška je navikla da čuje uzdahe divljenja i komplimente na račun svojih rukotvorina, a nisu izostala ni konkretna priznanja, "Cvet uspeha za ženu zmaja 2009", koju dodeljuje Udruženje poslovnih žena, i nagrada "Biznis dama Srbije 2010", u organizaciji Kluba privrednih novinara.

- Počela sam od nule, vođena samo idejom i ljubavlju prema umetnosti, a uz pomoć najbližih stvorila brend na ovom prostoru, nadam se uskoro i na evropskom. Uključeni su aktivno svi članovi porodice, ja oslikavam tkanine, suprug Miroslav je pravnik i radi u komercijalnom sektoru sa mojom prijateljicom Milicom Radulović koja je komercijalni direktor, sin Radenko zadužen je za sajt, grafiku i fotografiju, kćerka Milica je četvrti razred gimnazije i baviće se odnosima sa javnošću u našoj firmi, uči jezike da nam bude i prevodilac. Moja majka Jovanka ima blizu 70 godina, ali niko ne može da ispegla svilu tako besprekorno kao ona. Povremeno nam pomaže i sinovac, on kroji kravate - nabraja Maruška one koji su svojim doprinosom istakli uspeh porodične firme.

Da li je lako zaposlenima da prate vaš tempo?

- Strog sam poslodavac, moram da priznam. Želja mi je da decu naučim da radom i idejama mogu postići sve. Teram zaposlene da rade što više, jer polazim od sebe budući da sam u stanju da radim i 20 sati dnevno ako je potrebno. Nekada radim lako, a nekim danima sporo i teško, kao i u svakom poslu. Nedavno sam se vratila s mora i ukočila u leđima, tako da nisam mogla iz kreveta da ustanem. Tada sam shvatila koliko sam bespomoćna i da nemam ništa ako nemam zdravlje. Oslikavanje svile je prilično težak fizički posao, ovim tempom moći ću da radim maksimalno još pet do deset godina.

Fakultet Primenjene umetnosti u Beogradu ostao vam je, ipak, nedosanjan san...

- Toliko sam želela da upišem Akademiju i to baš odsek kostim, konkurisala sam čak pet puta! Bila sam uporna, a oni su, u tadašnjoj velikoj Jugoslaviji, primali samo pet studenata i uvek sam završavala ispod crte, svih pet puta. Uporedo sam studirala Višu tekstilnu školu i izdržavala se praveći ukrase i nakit od svile koji se prodavao u jednom lokalu kod Vukovog spomenika, to je bilo 1987, 1988 godine i sećam se da sam za 15 dana zaradila dovoljno da odem sa suprugom na more. Na kraju sam odlučila da dignem ruke od Akademije, udam se, zasnujem porodicu i vratim u Preljinu.

Niste uspeli da se upišete na Fakultet primenjenih umetnosti, ali vaša dela su izložena u Muzeju primenjenih umetnosti u Beogradu?

- Da, u pitanju je marama oslikana popularnim detaljem sa čuvenih pirotskih ćilima. Taj detalj je žabica koji sam predstavila na moj način, šal sa pirotskom šarom dobila je na poklon Katrin Denev.

Svila vam je izgleda oduvek bila strast, a kada je postala profesija?

- Kada sam na poklon dobila veću količinu restlova, zapravo to su bili otpaci. U početku sam samo bojila svilu, nisam oslikavala, marame su se prodavale u prodavnici Narodne radinosti u beogradskoj Knez Mihailovoj ulici. Iznenadila sam se kada sam jednom otišla i videla da su sve do jedne prodate. Nabavila sam i šeme iz Nemačke, radila po njima u početku, ali ne više, sada crtam iz glave. Italijani mi nisu verovali da na svili povlačim linije samo rukom, bez lenjira, uglomera i ostalih pomagala, dok se nisu uverili na licu mesta. Nisam smatrala to posebnom veštinom, ali je Moric Montero, naslednik velike kompanije "Montero", počeo bukvalno da mi se klanja videvši moje crteže. U pitanju je najveći italijanski proizvođač svile, u gradu Komo imaju upravu i ogromnu fabriku. Imamo veoma uspešnu saradnju, otišli smo tamo da odaberemo materijale za kravate, a dočekali su nas kao da smo najbolji partneri i najveći kupci. Italijani izuzetno cene porodične firme, jer znaju da neće nestati tek tako, kao one osnovane preko noći. Ručno oslikane svilene marame vrede na Apeninima najmanje 400, 500 evra, a kod nas možda 20, mašinu za štampanje na svili posedujemo samo mi na ovim prostorima, sledeća najbliža je u Italiji - naglašava Maruška.

Osvojili ste Srbiju, šarmirali Italijane, šta je sledeći korak?

- Cilj nam je da se probijemo na tržište zapadne Evrope, pre svega italijansko i možda francusko. Planirali smo da ove godine naše oslikane haljine i marame predstavimo na Sajmu mode u Milanu, ali smo odložili zbog otvaranja poslovnog prostora u beogradskom Sava centru. Tu će biti organizovana i maloprodaja i izložbeni prostor, cene će biti znatno povoljnije u odnosu na one u “Merkatorovim” prodavnicama širom Srbije, gde se naši radovi takođe uspešno prodaju.

Nadamo se da će žene u vašem studiju moći da ispune sebi želju i pored ešarpi i marama birati i neku lepu haljinu, pa i spavaćicu?

- Svakako, jer žena mora ponekad da spava u svilenoj spavaćici. Taj mali detalj može da joj priušti veliko zadovoljstvo. Naravno, biće i haljina, jer ćemo proširiti naš “svileni asortiman” i biće to “komadi” koji će zadovoljiti najviše estetske i visoke kriterijume kvaliteta, jer moj Studio zaista nabavlja najkvalitetniju svilu.

Brend Maruška stvorili ste samo svojim rukama, na putu do uspeha prolazili kroz mnoge teškoće i prepreke, ali niste odustajali...

- Nisam se predavala baš kao ni moj čukundeda srpski vojvoda Lazar Mutap, devojačko prezime mi je Mutapović. U dosadašnjem radu bilo je zaista mnogo suza, teških trenutaka, prelomnih, kada sam sumnjala da ću uspeti u ovome što volim. Ipak, mislim da ništa nije slučajnost. Savetovala bih mlađima da kada se odlučuju u pogledu karijere, odaberu nešto što niko ne radi, u čemu mogu da budu posebni.

Oslikali ste toliko marama, ešarpi, haljina na različite načine, gde je taj neiscrpni izvor inspiracije?

- Ljudi mi ne bi poverovali kada bih rekla, ali zaista je tako, šapnuću da niko ne čuje - i šapnula je... - Moju suprug Miroslav mi je inspiracija, kad na njega pomislim prsti sami polete.

Zar da to niko ne čuje, ne sazna?

- Ma ne bi mi verovali! Ali on je zaista moj oslonac, on me spušta na zemlju kada poletim, jer imam milion ideja u glavi. Previše sam ambiciozna, a on je realan - otkriva Maruška Topalović.

Popularni klijenti

Maruška Topalović ima uspešnu saradnju sa našim najvećim preduzećima, pa su marame, ešarpe i kravate sa umetničkim potpisom Studio “Maruška” postale neizostavan, prepoznatljiv i upečatljiv detalj uniformi u najvećim i najpoznatijim srpskim i inostranim kompanijama.

- Imamo uspešnu saradnju sa kompanijom “Jat” i Aerodromom “Beograd”, stjuardese nose naše ručno oslikane marame. Klijenti nam uglavnom izražavaju želje u pogledu stila i boja, na njihovu inicijativu smo počeli i da oslikavamo kravate. Radimo uniforme za velike kompanije, kao što su Narodna banka Srbije, Komercijalna, Agro, Inteza, EFG i Meridijan banka, zatim EPS, NIS, “Telekom Srbija”, “Elektroprivreda”, “Pošta Srbije”. Sarađujemo sa Ministarstvom unutrašnjih poslova, Ministarstvom odbrane, Muzejom primenjene umetnosti i sa gotovo svim farmaceutskim kućama, koji naše proizvode poklanjaju poslovnim partnerima. U zavisnosti od količine posla imamo od deset do 15 zaposlenih, a najviše smo angažovani pred Novu godinu kada radimo i po 20 sati dnevno.