Nikad se ne zna kuda će nas put kojim smo krenuli, odvesti... U gimnaziji je Srbislava Lazić maštala da postane pravnik. Posle maturiranja, krenula je da izučava rimsko i građansko pravo, ali je ljubav presrela na pola puta do diplome.

Iz predvorja tog devojačkog sna, ušla je ravno u brak, i ne stigavši da se osvrne oko sebe, postala je majka dve ljupke devojčice - Sonje i Aleksandre. Ušuškana u porodični mir, samo bi povremeno pomislila na Pravni fakultet u Novom Sadu i na nepoložene ispite, pomirivši se sa tim da je njen život krenuo u drugom smeru. A onda,  iznenada, Srbislava se ponovo  našla na početku, upravo kad su kćerke prelazile iz detinjstva u devojaštvo. Razvod je uzdrmao sigurnost porodičnog utočišta, uselivši u Srbislavu nemir i majčinsku zebnju od novog sutra. Sama sa devojčicama, bez zaposlenja i stalnih primanja...

Stotinu puta ispričana priča, ponovila se i njoj. Šta da čini, kuda da krene, pitala se zbunjena i povređena. Rešila je - neće očajavati. Radiće. Hoće, ali šta, mozgala je danima, dok nije došla na ideju da bi mogla da mesi i prodaje perece. Što da ne, u tome je vešta - decu treba nekako školovati... Ta misao je, zapravo, kamen temeljac koji je Srbislava Lazić ugradila u firmu „Basket“,  u rodnim Golubincima, u kojoj već deset godina uspešno proizvodi integralno pecivo i fine pekarske proizvode.

Srbislava je od onih žena koje smatraju da ako dovoljno jako verujete  u sebe, u svoju ideju, ako imate cilj, nadu i energiju da sprovedete ono što ste sebi zacrtali, uspeh je zagarantovan. Dokaz tome je firma koja je, kako ona voli da kaže, izrasla u zdravoj sredini, na zdravim temeljima. Zato je bilo potpuno prirodno da se u njoj izrađuju i zdravi proizvodi. 

O svom putu uspeha, za naš časopis govori ova hrabra žena, koja se na samostalni poslovni korak odvažila, pre svega, zbog kćerki – one su njena najsnažnija motivacija i najveća podrška da kroz život ide s osmehom na licu.

o Imate sopstvenu fabriku za proizvod-nju. Od male kuhinjice, izrasla je u objekat od oko 200 kvadrata. Ko Vam je finansijski pomogao i kakvi su planovi za dalji razvoj firme?
- Kada sam počinjala, imala sam samo veliku želju da uspem. Sve ostalo je bilo malo i skromno. Fabrika je rasla i dizala se kao testo, a kvasac za podmešivanje je bila moja volja i upornost. Sama sam sve radila, mesila, razvlačila, oblikovala i pekla moje pecivo u kuhinjici od jedva tri kvadrata. Mesta je bilo tek za novi šporet i nove, za proizvodnju namenjene vanglice, posudice i tepsije u kojima su se zajedno s brašnom i žitaricama, mešale moje nade i vizije za bolje sutra. Ispečeno pecivo sama sam pakovala i raznosila do prodavaca. Od ujutru do uveče. Prodavalo se sve što sam napravila. Dobavljači su tražili još, još, još... Posao je krenuo, a kuhinjica je postala pretesna, pa je čak i prostor od 40 kvadratnih metara, gde smo se preselili. Postao premali za mene i radnice, koje sam u međuvremenu zaposlila.

Sve je išlo uzlaznom linijom. Od Fonda za razvoj Vojvodine dobila sam dva kredita, najpre manji, a potom i veći, kad su se uverili da je novac namenski potrošen i da je poslovanje uspešno. To mi je pomoglo da se ponovo proširim i “narastem” do gotovo 200 kvadratnih metara, i da proizvodnju opremim novim pećima, mašinama... Danas u mom kolektivu radi nekoliko desetina mojih meštanki, vrednih žena, koje su zajedno sa mnom prošle sve faze poslovanja.

o Šta danas mislite, da li je postojao i neki drugi, možda bolji način da započnete svoj posao?
- Verovatno ono nije bio najbolji način, ali ja, jednostavno, nisam znala drugi. To je bio moj najbolji način. Sigurno je postojao mnogo lakši i jednostavniji put, samo nije imao ko da me ka njemu usmeri. Kad sam se našla na raskrsnici života, nisam znala kuda da krenem, ali sam imala cilj i išla sam ka njemu, onako kako sam znala i umela. Imala sam viziju, ona me je vodila... 

Kompletan intervju pročitajte u štampanom izdanju...